Razočaranje i šta posle?
Ćao ljudi! Čitamo se opet, prolazi jos jedan petak, kraj jos jedne radne nedelje za većinu vas. U nastavku ću pisati o razočarenju i o savladavanju tog osećaja.
Verovatno se svima nama desilo da upoznamo neku osobu koja na nas ostavi jako lep utisak, tako lep da bukvalno zanemarimo sve mane koje ta osoba vremenom otkrije, svesno ili ne. I dok mi tako uzivamo u drustvu te osobe, ona uradi nesto sto nama otkrije pravo lice te osobe i pokaze da nema bas tako lepo misljenje o nama kao mi o njoj. Onda se javlja onaj grozan osećaj koji se zove razočarenje. Onaj gorak ukus koji imamo u ustima dok govorimo ime tog koji nas je razočarao. I jako težak period kada nam se misljenje o toj osobi menja, iz lepog u ne tako lepo. Kada se pitamo i preispitujemo da li smo mi krivi za to i zašto je baš tako moralo da bude.
Zašto se sve to dešava? Pa mislim da je to zato što mnogo očekujemo od nekoga ko nije u stanju da pruži sve to. Bez očekivanja nema ni razočarenja. Ali zašto uvek razočaramo osobe koje to ni najmanje ne zaslužuju? Mislim da na ovo pitanje nikada neću dobiti odgovor.
Pitam se da li je problem u nama koji verujemo i u svojoj glavi ističemo one dobre strane kod ljudi ili u njima koji su neiskreni, i stvaraju pogresnu sliku o sebi. Ja, lično, nikada neću prestati da verujem da postoje dobri ljudi i znam da će me to koštati mnogo u životu, ali sam siguran da vredi. Samo moramo naučiti da budemo oprezniji sa ljudima, i ono najvaznije ne smemo idealizovati nikoga, jer onda sami stvaramo pogresnu sliku o toj osobi, i pravimo je da bude nešto što bi mi želeli, a što ona zapravo nije.
Kako se izboriti sa ovim osećajem? Ja mislim da se ovo rešava, kao i svaki drugi problem, onda kada se suočimo sa tim. Pre svega u svojoj glavi, a onda na fin i kulturan način i sa osobom koja nas je dovela do toga. Ignorisanje ili bežanje nije rešilo ni jedan problem, pa neće ni ovaj. Tako da samo hrabro u rešavanje ovog problema, jer niko ne treba da se oseća ovako grozno ni zbog koga.
I ovom prilikom postavljam pitanje svima koji su takvi, a ima vas sigurno, hteli vi to da priznate ili ne. Kako se osećate kada skinete svoje maske i kada razočarate nekoga? Sigurno vas nije sramota, jer da znate za tako nešto(za sramotu) ne bi nosili maske ili, jednostavno, ne bi imali hrabrosti da ih skinete.
Ukoliko ste stigli do ovde hvala vam, nadam se da vam se svideo tekst. Biću srećan ako nekome pomognem na bilo koji način ovim postom. Bilo bi mi drago da podelite tekst ako vam se svideo i da mi pišete na koji način ste prošli kroz ovo i ako se osećate razočarano takođe mi pišite da prodiskutujemo o tome.
Verovatno se svima nama desilo da upoznamo neku osobu koja na nas ostavi jako lep utisak, tako lep da bukvalno zanemarimo sve mane koje ta osoba vremenom otkrije, svesno ili ne. I dok mi tako uzivamo u drustvu te osobe, ona uradi nesto sto nama otkrije pravo lice te osobe i pokaze da nema bas tako lepo misljenje o nama kao mi o njoj. Onda se javlja onaj grozan osećaj koji se zove razočarenje. Onaj gorak ukus koji imamo u ustima dok govorimo ime tog koji nas je razočarao. I jako težak period kada nam se misljenje o toj osobi menja, iz lepog u ne tako lepo. Kada se pitamo i preispitujemo da li smo mi krivi za to i zašto je baš tako moralo da bude.
Zašto se sve to dešava? Pa mislim da je to zato što mnogo očekujemo od nekoga ko nije u stanju da pruži sve to. Bez očekivanja nema ni razočarenja. Ali zašto uvek razočaramo osobe koje to ni najmanje ne zaslužuju? Mislim da na ovo pitanje nikada neću dobiti odgovor.
Pitam se da li je problem u nama koji verujemo i u svojoj glavi ističemo one dobre strane kod ljudi ili u njima koji su neiskreni, i stvaraju pogresnu sliku o sebi. Ja, lično, nikada neću prestati da verujem da postoje dobri ljudi i znam da će me to koštati mnogo u životu, ali sam siguran da vredi. Samo moramo naučiti da budemo oprezniji sa ljudima, i ono najvaznije ne smemo idealizovati nikoga, jer onda sami stvaramo pogresnu sliku o toj osobi, i pravimo je da bude nešto što bi mi želeli, a što ona zapravo nije.
Kako se izboriti sa ovim osećajem? Ja mislim da se ovo rešava, kao i svaki drugi problem, onda kada se suočimo sa tim. Pre svega u svojoj glavi, a onda na fin i kulturan način i sa osobom koja nas je dovela do toga. Ignorisanje ili bežanje nije rešilo ni jedan problem, pa neće ni ovaj. Tako da samo hrabro u rešavanje ovog problema, jer niko ne treba da se oseća ovako grozno ni zbog koga.
I ovom prilikom postavljam pitanje svima koji su takvi, a ima vas sigurno, hteli vi to da priznate ili ne. Kako se osećate kada skinete svoje maske i kada razočarate nekoga? Sigurno vas nije sramota, jer da znate za tako nešto(za sramotu) ne bi nosili maske ili, jednostavno, ne bi imali hrabrosti da ih skinete.
Ukoliko ste stigli do ovde hvala vam, nadam se da vam se svideo tekst. Biću srećan ako nekome pomognem na bilo koji način ovim postom. Bilo bi mi drago da podelite tekst ako vam se svideo i da mi pišete na koji način ste prošli kroz ovo i ako se osećate razočarano takođe mi pišite da prodiskutujemo o tome.
Коментари
Постави коментар